Napor koji ulažemo na kraju, kada smo na izmaku snage, presudan je za dalji tok našeg života, jer kao što Hemingvej kaže: Čovek može biti uništen, ali ne i poražen.
Tišina. Ista slika svakoga dana koja plaši sobom sve koji je vide. Njeno svetlo nebo se presvuklo u svoje najtamnije odelo. Ništa se ne vidi…
Danas je postalo jasno, najtamniji trenutak uoči dolaska sunca je tu. Sat je otkucao i označio njegov početak.
Vrata na kućama i prodavnicama su zatvorena, niko se i ne usuđuje da ih otvori, jer se plaši da će mrak pustiti u svoje domove i da u tom mraku više neće prepoznati svoje najmilije, strah da se zapute negde, jer ih čeka začarani lavirint iz kog će teško pronaći put nazad, zaledio je njihovo telo, kao što je sneg, početkom aprila uspavao naš grad. Zima u proleće.
I kao da sve to nije bilo dovoljno, u tom mraku se rodilo zlo, zlo koje vreba iz senke, koje se nigde ne vidi i koje svojom lukavošću ulazi, tiho i neprimetno muči i ubija onog sa kime se sretne. A kada dođe do njihovog susreta, postaje kasno za svaki beg…
Sve to gleda dobri i hrabri otac kojeg posmatraju preplašene dečije i majčine oči. Pogled mu skreće ka stolu gde hleba od juče više nije bilo. Postaje svestan da će morati da dođe do nemogućeg izbora, da će morati da se bori protiv gladi ili protiv zimske tišine u proleće. Bez borbe, umreće pre smrti.
Moram, zaista moram da odem, jer ako to ne uradim, smrt će doći po sve nas – pomislio je otac.
Konačno, glas prekida tišinu koja je nastala i on donosi odluku da mora da krene u neizvesnost kako bi svojoj maloj deci i ženi koja ga voli, pružio bilo kakvu šansu za opstanak.
Oblači jaknu i sprema se za put sa kog, nije sigurno hoce li se vratiti i hoce li imati čemu da se vrati, ali ovog puta više ne pravi pitanje, jer je svestan da je to jedini način da prežive. Čuje se škripanje vrata i postalo je jasno, otac je otišao…
Kažu, svetlost stiže posle tame, ali vreme do zore ispunjava najtamniji trenutak u kome jasno zasvetlimo verom ili beznađem.
I, zato, u tom trenutku kao i u snegu, videće se ko je spreman da nastavi dalje, a ko nije…
Jovan Veljković, II4
Gimnazija Prokuplje
