U prokupačkom selu Vlasovo nakon pola veka održano je venčanje, a odluku da započnu zajednički život doneli su Stojanka Đukić rodom iz Bosne i meštanin Nenad Babić. Oni su se upoznali u Beogradu, ali im je trenutna situacija sa koronom na neki način pomogla u odluci da se vrate u Nenadov rodni kraj i tu započnu zajednički život.
Crkveno venčanje je održano u crkvi brvnari “Lazarici” nedaleko od Prolom Banje koja je sagrađena u 19. veku, a građansko venčanje su obavili u svom porodičnom domu nakon što je Grad Prokuplje za ovu priliku poslao matičara kako bi ispoštovali volju mladenaca, ali i preventivne mere koje su uvedene zbog virusa korona.
Uz najuži broj zvanica, nakon venčanja mladenci su za svoje najbliže organizovali i svečani ručak u selu sa samo par kuća, bez škola i prodavnica.
Ipak, Stojanki i Nenadu to nije smetalo da se odluče i započnu zajednički život, okruženi čistim vazduhom i lepotom prirode i Radan planine, na čijim obroncima se nalazi Vlasovo koje je jedno od najudaljenijih sela na teritoriji Prokuplja.
Iako je, kako kažu, bilo lakše da se venčaju u Beogradu gde su se i upoznali i gde im je sva rodbina, imali su želju da se venčanje obavi u staroj crkvi Lazarici gde su se, prema predanju, pričestili vojnici pred Kosovski boj.
Suprug je ovde proveo detinjstvo i oduvek je imao želju da se vrati u selo. Poslednja svadba u ovoj porodičnoj kući bila je kada se svekar ženio. Ovo nam je prilika da sebi produžimo život, promenivši ga iz korena tako što ćemo se vratiti prirodi i svojim korenima, daleko od grada – kaže po struci negovateljica Stojanka.
Povratak u Vlasovo koje je 40 kilometara udaljeno od Prokuplja, u mnogome će promeniti njihov dosadašnji život, jer umesto stalnog posla i urbanog života, ova porodica planira da se bavi stočarstvom i već sada imaju baštu u kojoj uzgajaju svoje voće i povrće.
Živećemo od poljoprivrede, proizvoditi našu hranu, a ako nešto ostane prodaćemo. Ono što je prioritet da bi ljudi u ovom kraju mogli koliko toliko da žive normalno je put koji je izuzetno loš, privremeno uređen, zimi neprohodan, a sada jedva da služi svrsi. Kada bi bio bolji, ovde bi zaista moglo bez problema da se živi, jer bismo uvek lako mogli da siđemo do banje, odemo do prodavnice i kupimo šta nam treba. Ljudi i danas vole da dođu leti u Vlasovo, ali se zbog loših uslova ipak vraćaju u grad – kaže Stojanka.
Ne želeći da otkriva sve detalje kako su se upoznali, Stojanka kaže da ih je sudbina slučajno spojila u Beogradu, a da su vrlo brzo shvatili da su srodne duše i da se u većini situacija lepo slažu.
Ja Bosanka i suprug Srbijanac imamo slične sudbine, brzo smo se razumeli i postali nerazdvojni. Zajedno smo već 3 godine, oboje imamo po jedan brak iza sebe. Mislim da za ljubav, srećan i miran život nikada nije kasno –ističe Stojanka.
Njen suprug Nenad radeći “trbuhom za kruhom” van svog sela, kaže da odavno mašta da se vrati na svoje ognjište i da započne novi život. Okolnosti i sva dešavanja oko korone, samo su mu pomogle u toj odluci.
On apeluje na gradske službe da ulažu u zapuštena sela i podstiču mlade da ostanu na selu, jer kako tvrdi, mnogi žele da se vrate, a infrastruktura i podsticaj države da tu i ostanu su prvi preduslov za tako nešto.
M. T.
