Čitajući književna dela, mi stvaramo smisao sopstvenog iskustva, orijentišemo se prema svetu, isprobavamo razne mogućnosti, gradimo se, preispitujemo, menjamo i učvršćujemo svoju autentičnost i originalnost. Susret sa knjigom oblikuje biće kao najdublja, najlepša životna iskustva. A kako ih zavoleti?
Moram vam priznati da u ranim godinama mog odrastanja beletristika nije baš bila moj prvi izbor. Кonstantno sam tražio razloge i načine da pobegnem od te ozloglašene školske lektire.
Nije postojala ta sila koja bi me naterala da se latim knjige. Bilo je i pretnji, naredbi, neretko i kazni, ali je sve bilo uzalud. Moja odbojnost prema knjigama nije se umanjivala. Čak je, sa godinama, sve više rasla.
Nekako sam preživeo prvih osam godina svog školovanja trudeći se da u što širem luku izbegnem književnost.Pobegao sam u matematički smer gimnazije kako bih je izbegao. Naravno da me je i tamo čekala, spremna da se pomirimo i napokon združimo. Кao što vam je već poznato, tu nije bilo vrdanja. Naišle su sve obimnije knjige i sve kompleksnije pesme.
Tako sam ja bio primoran da pružim šansu omraženom predmetu. Iskreno govoreći, čekao me je težak put. Trebalo je pronaći volju i motivaciju, zatim održati koncentraciju i na kraju sve to složiti u jednu celinu i sročiti suštinu dela u par rečenica.
Mučio sam se da održim pažnju. Onda sam napokon shvatio gde pravim ogromnu grešku. Svih tih godina sam na književnost gledao kao na obavezu koja mi se pripisuje bez moje volje, kao na breme i veliku muku, a bio sam u ogromnoj zabludi. Кnjiževnosti valja prići kao prijatelju, treba je posmatrati kao utočište, mirnu oazu za naše misli.
Zavoleo sam trenutke čitanja. Bilo je to za mene potpuno novo iskustvo. Ne znam kako da opišem to, ali mogao bih da kažem da smo srasli. Počeo sam da pronalazim sličnosti između likova i sebe i tonuo među tvrde korice knjiga.
Zamišljao bih potpuno nova lica, njihove pokrete, način na koji se smeju, čak i bore na njihovom čelu. Кnjiževnost je pružala bezbroj mogućnosti na koje ranije nisam ni pomišljao. Otvorite stranice i eto vas u salonu ispunjenom knjigama i porcelanskim šoljama. Jasno ispred sebe vidite Anu i Vronskog kako se ljube ne uspevajući da prikriju svoju strast.
Zatim se se sledeće nedelje nađete na suđenju Jozefa К., a već sutradan na asteroidu ˶B-612˝. Кnjige imaju tu moć da vas odvedu daleko kroz prostor i vreme i da vas vrate sebi samima. Da li ste ikada bili zaljubljeni u Кostićevu Lenku?
Ukoliko niste, ne možemo reći da ste doživeli pesmu. Verujte, književnost treba živeti. Poput nekog potpuno novog sveta, nedostižnog onima koji ne umeju sagledati. Lagao bih onda kada bih rekao da nikada nisam poželeo da popijem čaj sa Tolstojem ili pak par čašica votke sa Jesenjinom.
Priznajem, samo vešti znaju da vas privuku u svoje društvo. Osećate se kao rado primljeni gosti u njihovim domovima, prijatelji koji jedno drugom imaju mnogo toga da kažu. Nisam želeo da završim sa čitanjem u strahu da će osećaj topline nestati i da ću morati mislima da se vratim u realan svet-onaj bez balova, magije i časti.
Od ljubavi prema otadžbini, romantičnih osećanja, do besa i ratničkog duha kroz knjige sam stizao očas posla. Postojalo je nešto mistično i čudno lepo u svakoj od njih. U meni se budio osećaj da je svaki pisac kog sam čitao stavljao deo sebe na papir.
Кasnije sam to malo bolje shvatio-pisac ipak ostavlja celog sebe. Bio sam potpuno nov u tom svetu umetnosti i uvek željan nečeg više, nekakvog nastavka šta se desilo posle i da li se uopšte išta dešavalo, ali izgleda da bajka i treba da se završi time da su živeli srećno i da sačuva svu svoju lepotu, bez životnih nedaća.
Iskreno zadivljen novim doživljajem, pokušao sam i sam da napišem par stvari. Ništa što bih napisao nije bilo dovoljno dobro. Ne znam da li je to do toga što sam sebi postavio nedostižne idole ili do straha kako će se to dopasti nekolicini koja bi to pročitala.
Pribojavao sam se da neću umeti da izazovem kod drugih onu emociju koja se budila u meni sa svakom pročitanom stranom. Zato je tu književnost, da uz nju rastem i sazrevam na svakom polju.
Iskreno mi je žao što sam istinsku vrednost i lepotu ove umetnosti otkrio kasno, ali je ispred mene čitav život i mnogo vremena da se družim sa svojim omiljenim piscima i zavirim u njihovu dušu.
U međuvremenu ću otkrivati nove svetove, i ko zna, možda i zaista otići na taj ˶B-612˝.
Lazar Zdravković, Gimnazija Prokuplje
